Starimo prebrzo ,
u talasima vremena
koje neumitno teče,
ustaljenim tokom
kao reka koja nosi
sve naše brige
i naša nadanja.
Zakopamo se u poslu,
zaboravimo prijatelje,
koji su nam potrebni,
kao što smo
i mi njima potrebni,
i u jednom monemtu
podignemo glavu,
pogledamo iza sebe
i vidimo gde smo.
Zasija sunce nad nama ,
podignemo glave
i vidimo besmisao,
vremena u kojem smo stali,
bez prijatelja koji su
otišli netragom,
i raskidanih ljudskih veza,
koje ništa na svetu
ne može sakupiti.
Pitamo se gde smo,
i gde su ostali
koji su nam mnogo značili,
gde su prijateljstva
u koja smo se kleli?
I jedno veliko pitanje,
dali je sve to
bilo vredno toga,
vredno izgubljenoga vremena
i naših i tuđih?
made by snejks