Polako se dižeš,
slomljen od umora,
ukočen od bolova
budiš se iz sna
i dospevaš u košmar
svakodnevnice.
Promrzlih prstiju,
i smrznutog nosa
ustaješ lagano,
tera te neumoljivi
zakon opstanka,
novi je radni dan.
Odlaziš na posao,
a oko tebe sva
smrknuta lica,
bez osmeha,
svi opterećeni
sopstvenim brigama,
koja kao da mogu
biti i tvoja,
jer su iste brige
kao i tvoje.
Tupo odrađuješ
svoj radni dan,
dan kao i svaki drugi,
ne razmišljaš,
kao konj
kome su stavili
uzde i koji vidi
samo pred sobom
a ne i teret
koji vuče za sobom,
kojega usput
nahrane i napoje vodom
da bi mogao i
dalje da radi
za ništa.
Odlaziš kući,
umoran od svega,
besan na sebe i druge,
i pomisliš ponekad
"o zar je ovo život
koji sam čekao celoga
svog života,
sutra će možda biti bolje"
a znaš šta te sutra čeka.
Umoran od svega,
legneš da se odmoriš,
jer znaš
"sutra je novi radni dan".

Made by snejks!!!